* * *
Као што птица небо тражи,
тако и ја стремим спокоју.
Чујем како ми срце прескаче
и ломи се ритам у строју.
Немирно је напољу. Ветровито.
А са оближњег небеског хоризонта
враћа се киша и љутито
почиње да пада уз заповедни тон.
Окаснеле птице опет плачу
над срушеним гнездима...
А то што срца прескачу
не значи да чекамо беду.
Наставља се стрмина пута.
И од кривине до кривине
аритмични пулс обавезује
да се најзад до спокоја винем.
Дај, дај Боже да га нађем
не у склоништу где је простор тих,
не тамо где ће бити преварен,
већ уз један умиљати стих.
© Павел Матев
© Момир Тодоров, превод, 1996
© Издателство LiterNet,
16. 08. 2003
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност
јуче и данас"), Белград, 1996.