БЛАГОВЕСТИ

web

Прохладан лахор анђеоског крила,
                анђеле, дете,
на мом знојем орошеном челу
зефирни додир анђеоског крила;
а мене њише нежан сан...
И зора већ зори ван.

Неземаљска арија сред ноћи,
                песмо, дете,
мелодија чаробна сред ноћи
успављује и љуља мисао:
а напољу свиће нова зора
и празнична одјекују звона.

Душа моја тугује и ћути,
                сузо, дете,
моја душа болује и ћути
- и сузе су засениле очи:
предајем се празничној звоњави
у сну овом јутарњем на јави.

 

Пејо Јаворов (Пејо Тотев Крачолов) рођен је 1878. године у Чирпану. После више покушаја извршио је самоубиство у Софији 1914. године. Јаворов је имао несрећан и драматичан живот, а његово песништво заузима значајно место у бугарској књижевности.

Дела: Песме, 1901; Несанице, 1970; Хајдучке чежње, 1909, и Сенкама облака, 1910.

 

 

© П. К. Яворов
© Зоран Вучић - превод, 1996
© Издателство LiterNet, 08. 04. 2003
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.