ТИГРИЋ - СВИТАЦ
Тамно је. И са богом и без њега. И са ракијом је тамно.
Дрво изниче са много душа.
Срећници су отишли да се диве Нијагари -
ја засадих тигрића да се дивим самом себи.
И настаде тих вечерњи поредак у једној од мојих душа.
Драго моје, што те имам одавно, где си?
Како је лепо што ти песме пишем!
Колико је вечно што сам негде и ја на путу!
Када цео свет умире од старе омразе.
Сваки свитац светли са једним петпарцем.
1989
© Иван Радоев
© Мила Васов, превод, 1996
© Издателство LiterNet, 03.
09. 2003
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик"
("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.