Ви, који још увек спавате у материји
и отворићете очи кроз десет хиљада година,
сетите се мене.
Бејах сасвим смућен, беспомоћан, збркан.
Нисам могао да се служим моћима космоса,
да електрицитет претварам у тело,
у свако живо биће да се преобраћам
и да се служим мозгом као антеном.
Нисам знао тачне размере бескраја...
И нисам имао снаге да се радујем бесмртности.
По свему другом ја сам налик на вас,
јер нема смисла да друкчији будем.
Важнија дела: Ми људи, Две милијарде, Деше па Прозору, Осмех испод бркова, Обични доживљаји, Неочекиване песме и низ других.
© Александър Геров
© Зоран Вучић и Мила Васов - превод, 1996
© Издателство LiterNet, 14.
07. 2003
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност
јуче и данас"), Белград, 1996.