ПЛОВДИВ

web

Како беху тужни моји дечји дани!
Колико је било суза у потаји!
Ту су моји рани снови развејани
и велика бура нада мном се сави.

Ту сам чуо узвик - престани
да идеш и дираш - то су забрањени
плодови љубави - на злој страни
и твоји ће снови бити заробљени.

И данас одлазим у тај сетни град,
у једини дом моје судбине бездомне,
одлазим а утехи сам нерад -

заогрнут велом пустоши огромне.
Црне су ми мисли и тамна је срећа,
па не желим више ничег да се сећам.

 

Димчо Дебељанов рођен је 1887. године у Копривштици. Погинуо је у Првом светском рату 1916. године крај Демирхисара у тридесетој години живота. Дебељанов је једно од најсјајнијих имена у бугарској поезији.

Дела: Песме, 1920. и Златни пепео, 1924.

 

 

 

© Димчо Дебелянов
© Зоран Вучић - превод, 1996
© Издателство LiterNet, 15. 04. 2003
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.