СУДБИНА

web

Био си дете (почни да верујеш),
имао си и ти златне коврџе,
стојећи бос, на глас си говорио
са обућом и дечијом капом.

Пратио си ласте, сасвим безбрижан
од папира правио их и сам,
и кроз поломљене боце гледао
црвене људе, плаво небо.

Где оде време, док је стасавала
моја слаба и детиња душа,
док се играла са несташним ветром
и свакој ствари била сестра?

Године расту, затварају те,
зазидавају у твојој самоћи,
врагови ти стари другови постају
и овај ће свет полако проћи.

© Атанас Далчев
© Мила Васов, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 02.07.2003, № 7 (44)

Други публикации:
Савременик (спец. брой - Бугарска књижевност јуче и данас), Белград, 1996.