Атанас Далчев

КАМЕН

web

Лако старе људи и дрвеће;
падају дани, ноћи лишће и киша;
непромењен у лето и у јесен,
ти стојиш увек исти, камену!

Ти немаш ни жила ни нерава,
немаш наше несрећно тело.
Ни савест, али ни хиљаде црва
никада те не гризе.

И никада ниси осетио жеђ
која доноси све несреће:
ти никада не грешиш: не рађаш,
јер и сам ниси рођен.

Ти си свет. Није ли управо зато
кроз огњене старе векове
од гранита и мрамора човек
вајао своје богове?

У теби истину открих, камену,
и пурпурна варница твоја је:
вечно и свето јесте само мртво,
живо живи у греху.

Други публикации:
Савременик (спец. брой - Бугарска књижевност јуче и данас), Белград, 1996.