ВЕШАЊЕ ВАСИЛА ЛЕВСКОГ

web

О, мајко моја, домовино мила,
зашто жално и тихо плачеш?
И ти, гавране, птицо проклета,
над чијим гробом стравично грачеш?

Ох, знам, знам, ти плачеш, мајко,
зато што ти си црна робиња,
зато што твој свети глас, мајко,
глас је беспомоћан, глас у пустињи.

Плачи! Тамо близу крај града Софије
видех где стоје црна вешала,
и твој, Бугарско, син једини
на њима виси у страшној силини.

Гавран граче грозно, злокобно,
по пољима пси и вукови завијају,
старци се богу моле предано,
а жене плачу, деца ридају.

Злу песму своју зима пева,
по том пољу вихори витлају,
и мраз, и зима, и плаче без наде,
у твоме срцу тугу свијају.

1876

 

Христо Ботев је постојани стуб бугарске књижевности. Са њим почињу све књижевне историје и ваљане антологије бугарске поезије. Његово незаобилазно дело стоји у темељу бугарске литературе. У делу Ботева оваплотила се велика стваралачка енергија која је ускрсла из тамних слојева мита и предања и богате традиције народног стваралаштва. Ботев је био сасвим у дослуху са својим временом које је захтевало да песник буде народни предводник, учитељ и заштитник, па отуда и његова велика слава која траје до данашњих дана.

Христо Ботев је рођен 1848. године у Калоферу. Школовао се у Одеси. Године 1876. емигрирао је у Румунију. Почетком априлског устанка са четом устаника прелази Дунав код Козлодуја. Погинуо је 1876. године.

Дела: Песме и стихови од Ботева и Стамболови, Букурешт, 1875; Сабрана дела у три тома која је приредио М. Димитров 1940.

 

 

© Христо Ботев
© Зоран Вучић, превод, 1996
 © Издателство LiterNet, 13. 03. 2003
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.