ПРОЗОР

Подижем се да дохватим прозор.
Иза њега су жене - обле, лепе.
Колико желим да их видим!
Када бих могао да се попнем уз зид,
или да су ту моји пријатељи, па да ме подигну.

А како се само јуре - јурњава подсећа
на повратак стада у сутон.
И кроз какав левак је господ груди наливао,
када се њихово њихање чак и на улици чује.

Пузи црвени мрав и негде у подне
стићи ће дотле и умреће на прозору скренувши памећу због усхићења.
Поново се подижем и гребем по зиду,
а тело као да гаси креч - тако гори изнутра.

У животу сам увек долазио до прозора. И толико.
Исплазивши језик, касније једва задржавам дах.
А нема ко да ти руку да, и нема ко да воду скрене
ка суши, где се моја нада као риба задихала.

Али узалуд се мучим! Ко да ти помогне
да све видиш - ту, на небу, али у бескрају уметности.
И зашто се тако често између себе питамо ко је песник?
И зашто стојимо један испред другог подигнути на прсте?

 


Борис Христов рођен је 1945. у селу Крапец поред Софије. Завршио је Филолошки факултет у Великом Трнову. Пише поезију и прозу, сценарије за дугометражне и цртане филмове. Своје стихове читао је на књижевним вечерима у Ајови. Торонту. Вашингтону. Њујорку, Сан Франциску, Хамбургу, Минхену, Атини, Делхију, Варшави... Преведен је на енглески, немачки, руски, италијански, српски, хинду... Објавио је књиге песама: Вечерњи труба, 1977 (1979), Крст часни, 1982; књига прозе: Јајетов отац, 1987; Кртица, Долина обуће 1990; Речи и графити, 1991, Гласникова крила, 1991, Смртне мрље 1991; Речи преко других речи, 1992.

 

 

© Борис Христов
© Мила Васов, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 18.08.2004, № 8 (57)

Други публикации:
Савременик (Бугарска књижевност јуче и данас - тематичен брой), Белград, 1996.