JЕСЕЊИНОВ МОНОЛОГ
Дођох, преузех ваш град, а потом рекох: Баста,
а ви сте помислили да ћу вас вечито увесељавати.
Педантне душице, зашто заузимате место за столом,
зар од мог срца да себи прибављате хлеб?
У мени су подскакивали ждрепци са златним ноздрвама,
брезе су за мене сачувале најнежније лишће.
Умирао сам са псићима риђим на рогожи
водећи за руку август - ту скитницу стару.
За песме, које су ме као да сам свећа топиле,
шта сам добио од ваших испружених руку?
Новац и слава - капи у океану среће,
и њена љубав - киселина у отвореном срцу.
Главо наивна, како поверова, па остави
отворена враташца ка детињству и дому?
Али ти јури, тројко закаснела, ја сејем
године, током којих ме је мајка чекала сама.
И завршава се пут. Заувек опраштам степи.
Тако ће проћи овај тужни хулиган.
Месец се уморно прозева с неба,
висећи као проклетство и вечна нада.
© Любомир Русанов
© Мила Васов, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 28.12.2004, № 12 (61)
Други публикации:
Савременик (Бугарска књижевност јуче и данас - тематичен брой), Белград, 1996.