PUSTINJA
More žeđi.
Planina praha,
u kojoj se samo slabi strah
rađa.
Samotni struk na pesku -
suvi simbol trave...
Žestoko plavetnilo,
beskrajna, plava bol.
I tu -
Slučajni oblak:
dronjavi prosjak koji traži milostinju.
Za sebe i pustinju...
Prolazi jedan konjanik -
bez topota kopita,
pored dina već je razvio treperavi ogrtač...
Pa ipak,
i ti, i on,
obojica: jedan za drugog
mislite da je fatamorgana.
© Georgi Konstantinov
© Velimir Kostov - preveo sa bugarskog
=============================
© E-magazine LiterNet, 18.06.2005, ¹ 6 (67)
Gradina (Nis), ¹ 7, 2005.