* * *
А що беше Данаил майсторче!
Дзид ми дзида беле карагроше,
а пенджере од жълта дуката;
дъне го прави, ноке се расипува.
Сън ми сънил рано у неделя:
- Дал ме чуеш, Данаил майсторче?
Да дзадзидаш своя верна люба,
ако океш кукя да направиш!
Ако нечеш, не мож да направиш.
А що беше Данаил майсторче!
Одма стана рано понеделник:
- Дал ме чуеш, моя верна любо?
Тежко съне ядно съм сънило.
чуеш, любо, тебе да дзадзидам.
да дзадзидам темел у япия.
Ако очеш, кукя да направим,
ако нечеш, не мож да направим.
- Оре муже, мои мили муже!
Окем, окем, и я како некем!
Лице д' остаиш од бела мегдана,
кад ке върви, све белия народ,
да ми гледа мое бело лице,
да е люба лице заковано,
заковано, дзиде дзадзидано.
(...)
=============================
© Електронно издателство LiterNet, 20.06.2011
Български фолклорни мотиви. Т. ІI. Балади. Съст. Тодор Моллов. Варна: LiterNet,
2006-2011